То је моја земља

Standard

У срцу Балкана лежи једна звезда. Она је српска, драгоцена и најсјајнија на свету. То је моја Србија.

Ова земља нема много материјалног богатства, али има срце оволико, и још веће, довољно за читав свет. У овој земљи родио сам се ја, мрав Раша. И сасвим ми је добро. Мени не треба злато, али ми треба златно класје пшенице. Ја имам меку ливаду и на њој цвет који је пет пута већи од мене. Баш поред тог цвета је мој мравињак, мој, мојих родитеља и мравињак мојих двеста браће и сестара. Ту сам се родио ја, двеста први. На овој драгоценој земљи увек се нађе нека мрвица хлеба. Изнад нашег мравињака је небо плаво, ведро и широко. Такву ширину не можеш оком сагледати. Али, у Србији има нешто још веће од неба, још бескрајније од вечности и космоса, то је срце. Ја толику ширину нисам видео у свом мрављем животу. То срце има толику топлину да топи глечере Северног пола. На овој земљи ја имам реку, и још једну, и њих стотину. Додуше, немам море, али ми није ни потребно. Шта бих ја оволицки радио у оном огромном плаветнилу? Србија има пшенична поља пуна злата, воћњаке и румене, сочне плодове. Овде је плодна земља крај набујалих река од кише. Ова земља има ведре људе и оне високе планине, чији врх ја својом мрављом ножицом не могу дотаћи. Овде живе весела и несташна деца. Она би радила све, само да не уче падеже и акценте. Понекад дошетам до њих и мрвица њихове ужине. То је заиста дивно, али, некако, увек страхујем од ђона њихове ципеле.

Како год, мени је овде дивно. Живот ми је пун успона и падова, баш као и код људи, које ми у мрављем свету зовемо џиновима. У овој дивној, богатој и веселој Србији има места за свакога, па и за мене, малог мрава Рашу.

Јелена Миловић, 6. разред, ОШ Војвода Пријезда, Сталаћ

Све што је лепо долази из љубави

Standard

     Огледала се у његовим очима. Уместо оног великог комада стакла што људи зову огледалом, користила је његове плаво-зелене зенице. И у њима је била лепша, но у огледалу. И нико јој није говорио да је тако. Једноставно, то је знала, зато што је то прочитала у његовом погледу. Није сломила та огледала, јер је слутила да би у њима нестала и она сама.

     Смејала се у његовим сновима. Умела је она то и уживо, понекад, врло ретко, али, кад је он мислио о њој тај је осмех био најлепши на свету. Некад грохотом, некад сетно и бојажљиво, али, увек лепо. Све време је тако била насмејана. Није умела да прича у његовим сновима, само се смејала.

     Знала је да је она његов део који недостаје. Или је он њен. Око тога су се увек свађали. Пронашла је у њему своју плаву звезду. Волео је да једе различите ствари, да се облачи другачије но што би га она обукла, да ћути када би она волела да јој каже све што мисли. И то су му биле једине мане, а она је и њих волела.

     Никада јој није било досадно са њим. Био је фасцинантно духовит и умео свашта. Засмејавао би је и кад је ћутао. Умео је да говори о киши и да памти баш све глупости које му је рекла. Анализирао је и кад спава, и кад је будна. Одушевљавала се собом у тим анализама. Познавао је и разумео најбоље, боље него што је и она саму себе разумела. За сваку њену глупост, имао је оправдање.

     Написао јој је песму и била је савршена у својој несавршености. То је била само њена песма и песма само за њу. Зато је била привилегована. Била је посебна и због тога што га је упознала и што је баш њу заволео, а могао је било коју другу.

     Њено срце је пре њега било сломљено на хиљаду делова, он га је саставио заувек. Чак и да не буде више њен, срце ће јој остати. Залепио га је “Охо” лепком, нема му мрдања.

     Његовом животу је дала смисао, употпунила га. Каже да је осећао неку рупу у себи док је није упознао. Сада је нема више. Требало му је да нађе особу коју ће и која ће га безусловно волети, са којом ће сањати заједно и бројати кишне дане.  Пожелео је да заувек остане поред њега, пошто је био сигуран да боља не постоји.

    Њој је постао циљ. Све је подредила да би до њега дошла и да би га зграбила. Многе је погрешне кораке у животу направила, време јој је било да закорачи једном исправно. Хтела је да се ушуња у његов јастук и да је више нико никада отуда не истера. Он јој је то дозволио. Потпуно се препустио и уживао.

     Нисам ово писала у перфекту зато што они више не постоје. Употребила сам то време зато што ми је стилски изгледало лепше. Некако кад напишете неку причу у перфекту делује конзервирано, као да јој време не може ништа. А ја њима желим да им нико не стане на пут срећи. И да живе и даље близу мене, како би ме надахнули и допустили ми да увек верујем да права љубав постоји, да је могуће наћи неког ко је створен за тебе и бити са њим срећан до краја живота. Ако мислите да сам само сањар, пустите ме да уживам у својим сновима, а ви пробајте да обојите своју реалност.

Ања